Portal Slobodna Bosna objavljuje tekst Radeta Radovanovića, novinara i dramskog pisca iz Beograda, koji je u septembru 1991.godine kao dopisnik Radio Beograda boravio nekoliko dana u Sarajevu sa zadatkom da snimi intervjue sa nacionalnim liderima, čelnicima vladajućih SDS-a, SDA i HDZ-a.
Piše: Rade Radovanović
U septembru 1991. Sarajevo je izgledalo kao da rat već nije u Hrvatskoj, i kao da neka vrsta okupacije Bosne i Hercegovine od strane Miloševićeve JNA već nije počela. Jedinice Užičkog i Podgoričkog korpusa, prepune pijanih rezervista, prelaskom Drine, zapravo testiraju realizaciju plana RAM na čije postojanje upozorava Ante Marković, formalno, još uvek premijer Jugoslavije. Oko Sarajeva tamošnji pripadnici JNA kopaju rovove i artiljerijska utvrđenja. Na zapanjene poglede i pitanja Sarajlija, pojedini oficiri objašnjavaju da to čine zarad preventive kako bi zaštitili i njih i grad.
Tog septembra ‘91. u Sarajevu sam po specijalnom novinarskom zadatku. Na osnovu radne obaveze zavedene „dokazanim nepatriotima“ u RTS-u, poslan sam u Sarajevo da za Prvi program Radio Beograda, kojim su zavladali Miloševićevi jurišnici, snimam intervjue sa nacionalnim liderima, čelnicima vladajućih SDS-a, SDA i HDZ-a.
Naizgled, nimalo težak zadatak – ja u Sarajevu imam dovoljno svojih jarana! I novinarskih i mnogih drugih, još od vremena kada sam davnih osamdesetih bio pravi sarajevski vojnik.
Goran Milić, glavni i odgovorni YUTEL-a, i Ivica Puljić, urednik RTV BiH, očas mi sređuju da razgovaram sa Radovanom Karadžićem, Ejupom Ganićem, Biljanom Plavšić, Stjepanom Kljujićem…
‘Ko voli rat, u kući mu bio’
Za Radovana Karadžića, predsednika SDS-a i srpskog lidera u usponu, trudim se da imam adekvatan pristup, što znači da mu postavim bitna pitanja, a da on zbog toga ne prekine razgovor.
Razgovaramo u sedištu SDS-a, nekoliko stotina metara od Predsedništva, čini mi se u tadašnjoj ulici Đure Đakovića.
“Gospodine Karadžiću”, pitam ga, “mnogo je naznaka mogućeg rata u Bosni i Hercegovini. Hoće li ga biti?”.
Bez mnogo razmišljanja, kao neko ko je apsolutni gospodar, na to ključno pitanje, odgovara mi: „Srpska narodna poslovica kaže: Ko voli rat – rat mu u kući bio”!
Potom mi potanko objašnjava kako „srpski narod u Bosni i Hercegovini i njegova Srpska demokratska stranka neće dozvoliti da izbije rat. Srbi su za mir“, naglašava, „za život u miru, a ako neki fanatici i pored toga nešto pokušaju – vrlo brzo će biti razuvereni da im se takvi planovi, ma od koga bili podržani, ne isplate i da ih mogu skupo koštati“.
Klimajući glavom sa odobravanjem, rešim da rizikujem: “Kažite mi, gospodine predsedniče, šta vi mislite i šta nam možete reći o planu RAM?”
Gleda me zapanjeno, uzvraća pitanjem: „O kakvom planu? Ne razumem!“
Podsećam ga da je tih dana Ante Marković, premijer savezne Vlade, novinarima govorio o opasnosti eskalacije rata i u BiH, te da je tom prilikom pokazivao i audio kasetu na kojoj su, navodno, presretnuti razgovori Miloševića i Karadžića, između ostalog, i o planu RAM.
„Srpski narod kaže“, odgovara mi, „čega se pametan stidi – time se budala ponosi“!
Zbilja sam iznenađen: „To je vaš odgovor na pitanje o tvrdnjama premijera Ante Markovića?!?”.
„Ako se neko služi takvim sredstvima, ako na takav način zloupotrebljava razgovor… dva predsednika… ko zna kako i od koga snimljen … onda je moj odgovor takav kakav sam vam dao… Ante Marković je budala koja radi protiv srpskog naroda!“, povišenim tonom precizira moj sagovornik.
‘Kakve duge cevi, kakva podela’
Traka na magnetofonu Uher se vrti. Pitam dalje:
„General Nikola Uzelac, komandant Banjalučkog korpusa JNA, izjavio je ovih dana da je cilj mobilizacije u Bosanskoj Krajini da njegove jedinice osiguraju granice teritorija koje žele ostati u Jugoslaviji…
Karadžić me prekida: „Zaustavite snimanje!“
Gledamo se na trenutak… Isključim magnetofon….
„Iz kog ste vi radija?“, pita.
„Iz Radio Beograda… Prvi program“, naglašavam, kao da time otklanjam sve sumnje.
„Iz srpskog Radio Beograda?“, proverava me vođa Srba u Bosni.
Ja klimam glavom, Radovan se za trenutak premišlja, pa mi da znak da nastavim… Pomišljam da je kraj razgovora blizu…
„ Kako saznajem, Muslimani masovno odbijaju mobilizaciju u Krajini, a oružje se iz vojnih magacina JNA masovno deli Srbima, i to članovima vaše stranke?”
„Ko to kaže? To uopšte nije tačno!“, odgovara mi Karadžić.
“Kaže general Uzelac”, uzvraćam mu. „I to je već objavljeno… Članovima vaše stranke dele se duge cevi… Kaže general”.
„Može on da priča šta ‘oće“, prekida me, pomalo iznervirano „ništa od toga nije tačno! Kakve duge cevi, kakva masovna podela? To su gluposti!“
‘Šta je istina’
„ Ako vi tvrdite da to nije tačno, da nema masovne podele oružja, šta je onda istina, gospodine Karadžiću?“
„Šta je istina?“, ponavlja, gledajući me.
„Istina je da smo dobili jedva nekih hiljadu četiristo dugih cevi … Što je ništa, jer narod nema čime da se brani…“
Dok se trudim da sakrijem zapanjenost, otvaraju se vrata Karadžićevog kabineta.
Obaveštavaju ga da hitno mora nekuda da ide. On gleda na sat i ustaje. Pozdravljamo se…
„Skratite vi to gde treba“, kaže mi u poverenju. Nisam ga poslušao. Umesto bilo kakve montaže važnije mi je bilo da iz studija Radio Sarajeva pošaljem, ispostaviće se, svoj poslednji prilog emitovan na Prvom programu Radio Beograd. Intervju sa čovekom koga sam smatrao makar prosečnim psihijatrom. Jeste da je bio u pritvoru pod optužbom da je pokrao pare, ali ipak, pisao je i neke stihove.
Prevario sam se. Doktor Radovan Karadžić, uz pomoć „oca nacije“ Dobrice Ćosića, SANU-a, Srpske pravoslavne crkve i Miloševićevih službi državne bezbednosti – iz Srbije proizvedeni vođa Srba u Bosni, tvorac i predsednik samozvane Republike Srpske, pre svega je banalni nacionalista, zločinac odgovoran za ko zna koliko hiljada mrtvih i stotine hiljada proteranih ljudi iz Bosne i Hercegovine. Pesnik upamćen po stihu: “Siđimo u gradove, da pobijemo gadove!”. Šibicar, „alternativac dr. Dragan David Dabić“, koji se, krijući se od Haškog tribunala, u ilegali „bavio“ spravljanjem melema i „lečenjem“ steriliteta. Rečju, pravi srpski vođa opšte prakse i nadnaravnih sposobnosti!
Njegov sledbenik Milorad Dodik, predsednik RS-a, ovih dana mu je, živom, otkrio spomen-ploču na nezavršenom studentskom domu na Palama.
O, tempora, o mores!
Slobodna Bosna
